Početnu padobransku obuku 1986. godine organizovao je tadašnji AK Heroj Pinki Novi Sad (sadašnji AK Novi Sad). Na obuku se prijavilo oko stopedeset kandidata, a skočilo nas je četrdesetdvoje, pet skokova iz ispravnog aviona sa visine od 800 metara. Teorijsku i praktičnu obuku vodili su tragično preminuli nastavnik padobranstva Slavko Klajić - Klaja i Aleksandar Zuban - Zuki pripravnik za nastavnika kao i još neki padobranci sportisti. Slavko Kuzmavović - Crv, nas je naučio da kako da pakujemo rezervu, za koju sam iskreno mislio da se posle mog pakovanja nikada neće otvoriti, iako je Crv tvrdio da je sve 100% OK spakovano i da bi on sa time skočio bez problema :-) Ko je video tu salatu od rezerve mislio bi isto što i ja. Padobranski materijal i konopci samo beže iz ruku, futrola u koju se pakuje dva broja manja, užas. Kasnije sam se dva puta spašavao, jednom u 41. skoku iznad Čeneja i drugi put u 264. skoku iznad Osijeka. Očigledno je da sam dobro savladao pakovanje rezerve :-) Crve hvala ti. Kasnije je bilo još incidentnih i gorih situacija, ali sam se uvek uspešno snalazio. Padobran glavni PD-07 pakovao sam sa svojim školskim drugom Vlatkom Takačem - Konus-om i bili smo stvarno sjajan par, najbolji od svih, zbog toga smo na kraju obuke razdvojeni kako bi pomogli slabijim pakerima :-) Sa nama na obuci bio je još jedan drugar iz razreda, Dragan Plavšić - Sida. Trojica iz istog razreda Elektro škole, malo li je škola dala :-)
Drugi avion spreman za skok :-)
Skakanje iz aviona AN-2 vršilo se u dva naleta. Prvih pet učenika skočilo bi u prvom naletu, a onda bi avion napravio krug od 360 stepeni i skočilo bi drugih pet. Iskreno, dok sam gledao u vis i avion kako se lenjo vuče po nebu, nisam verovao da će se svi padobrani otvoriti. Prilično sam se iznenadio kada sam video svih deset otvorenih kupola, mislio sam da će biti bar dva otkaza, dve otvorene rezerve. Na sreću svih nas na obuci, prevario sam se. Skor od 10/10 otvorenih padobrana doneo mi je privremeni unutrašnji mir. Glavna frka tek je počinjala i to onoga trenutka kada se avion odlepio od zemlje.
Tokom cele obuke nije otvorena nijedna rezerva u cilju spašavanja, što je samo potvrdilo da je PD-07 izuzetno siguran padobran. Kasnije rezerve otvarane su samo po zadatku, u cilju obuke.
Spreman za skok, obrati pažnju na zvezdu petokraku na šlemu :-)
Pred iskakanje iz aviona AN2
Nakon celodnevnog čekanja, zbog vetra koji je prelazio granice dozvoljenog za učenike, došao je i taj trenutak. Oko 18 časova poleteo je prvi avion. Posle prve grupe od 10 padobranaca koji su skočili i prizemljili po Čenejskim livadama i oranicama došao je red i na nas, deset ljudi iz drugog aviona čekalo je svoj red. Bio sam četvrti po redu u prvom naletu. Trema me je drmala, kao kad imaš kontrolni u školi a nisi baš najbolje naučio gradivo. U avionu pevam, valjda mi je tako lakše, neka pesma od Riblje Čorbe. Vrata aviona se otvaraju, svež hladan vazduh ulazi u avion, za trenutak nam je svima lakše, ali samo za trenutak. Ustajemo, gurtne su već odavno zakačene, Klaja i Zuki su tu, navode avion i paze na nas. Prvi je skočio, začuo se samo jedan veliki vušššš, pa drugi vušššš i treći vušššš. Moj red, nazad nema. Na vratima aviona, ispred mene više nema nikoga, samo rupa koja čeka da me proguta, na čijem dnu se oslikavaju čenejska polja. Ne oklevam, visine se ne bojim, ceo život sam među oblacima, ali nije mi baš svejedno. Desna noga na ivici vrata, leva preko rezerve, nek ide život, skok. Padam, gurtna se zategla pokidala keper koji zatvara ranac, proces otvaranja počinje, osećam kako se konopci razmotavaju. Za koji tren kupola je potpuno otvorena. Sve se smirilo. Nestala je buka motora aviona, zavladala je tišina, apsolutna tišina, i olakšanje, kao kuća veliko. Iznad moje glave beskrajno plavo nebo i ogromna zelena kupola od 90-tak kvadrata, a ispod mojih nogu predivan, veličanstven pogled, koji se pruža od zemlje duž horizonta, koliko ga oči nose. Hvatam komande, orjentišem se i okrećem se prema aerodromu, što bliže padnem manje ću tegliti opremu. Padobran sluša, za razliku od nesretnog PD-08 (PD od padobran desantni) kojim sam kasnije skakao u vojsci, ovaj je zmaj, poslušan i udoban. Povučeš komandu levo, on se okreće na levo, povučeš desno, on se okreće na desno, milina jedna. Vreme je mirno, vetra nema, a ja se polako vozikam brzinom od čitavih 3 m/s.
Moja omiljena padobranska karikatura
Iako sam ceo život proveo na 39 metara visine sa prelepim pogledom na Dunav i Petrovaradinsku tvrđavu, ovo je nešto potpuno drugačije i naravno mnogo, mnogo lepše. San o letenju, još iz detinjstva gledajući članak u Politikinom Zabavniku i slovenačke zmajare, ispunio mi se. Nisu zmajevi ali padobran je ko zmaj. Sećam se da sam tada rekao mami da želim da letim. Slatko se nasmejala, ali nije joj bilo do smeha kada je desetak godina kasnije potpisivala odobrenje za skakanje i kada me je ispratila na aerodrom. Nije me puno odgovarala, možda samo jednom, verovala je da ću odustati, da će mi dosaditi i da mi se neće svideti. Živeti 17 godina kao ptica u zgradi na 13-tom spratu, a ne poleteti veliki je bio izazov za mene. Tek sada kao roditelj mogu da shvatim kroz koji je strah prolazila i zato Kevo hvala ti. Ćale se tu nije mnogo potresao, u svom životu pregurao je i mnogo gore i opasnije stvari, vojna lica nisu bila sentimentalne duše, samo jedno sigurno znam, bio je ponosan. Zato Ćale i tebi hvala.
Moja deca su na aerodromu od kad su prohodala. Kada porastu neka sama odluče, samo neka vide sa mamom, ona je u startu protiv. Iako se kaže da iver ne pada daleko od klade ja u to neverujem, vidim to po deci mojih drugara padobranaca. Za letenje moraš da se rodiš.
Ceo događaj od poletanja aviona do prizemljenja traje nepunih dvadesetak minuta. Skok sa 800 metara ne traje dugo, par minuta, zemlja se približi za tili čas. Priprema za prizemljenje, noge skupljene i stegnute. Tren i na zemlji ste, nije baš mekano, znaju stopala da zabride. Oranica ili pšenica, već se ni nesećam gde sam pao. Gledam gore u nebo pa u zemlju. Da li je moguće, java ili san? Malo pre sam bio gore, a sada sam dole. Nestvarno i van svih mojih najsmelijih očekivanja. Prilazi mi Lada Jovanović i pita kako je bilo. Ne postoje reči, gledam ponovo u nebo pa u zemlju, ni sam ne verujem šta sam uradio. Neki pokušavaju da objasne, ali shvataju ih samo oni koji su skočili. Postoji ona američka narodna :-) da samo padobranci znaju zašto ptice pevaju. Možda je prepotentno ali je istinito. Kao ptica sa skoro 1500 skokova potvrđujem :-)
Aerodrom Čenej iz vazduha
Pogled ka Bačkom Jarku i mestu za prizemljenje
Skokovi se nastavljaju tokom prvomajskih praznika. Prelepo logorovanje i druženje nas četrdesetdvoje padobranaca i padobranki. Nismo prekidali ni kada se desio Černobil. Nisu nam ništa mogli ni radioaktivni oblaci ni radioaktivna rosa na našim čenejskim poljima. Nisu nam mogli jer nismo ništa ni znali :-) Skakanje će me sledećih šest godina potpuno obuzeti, toliko da ne poželim da odem na more, kako slučajno ne bi propustio ni jedan letački dan, ni jedan jedini skok. Ako mislite da je sve ovo lako, varate se. Biti ceo dan na livadi pod suncem, bez hlada, pakovati padobran (boriti se i tući se sa njim :-) jer na njemu kao da je sve skrojeno dva broja manje) trpeti promene temperature i pritiska u kratkom vremenskom intervalu, nije nimalo lako. I ako ste posetilac koji je na aerodrom došao samo da uživa, umorite se od gledanja, vazduha i sunca, imam slike koje to dokazuju :-)
Danas je obuka čisto komercijalna, savremenija kraća i potpuno drugačija od one koju sam ja prošao. Za one koji počinju, iskren savet je tandem skok. Skupo jeste (oko 150€) ali je i vrlo sigurno. Bićete u rukama, pardon na stomaku, iskusnog tandem instruktora :-) i uživaćete, ili nećete, u oba slučaja maksimalno. Skočićete sa 3000 metara, slobodno leteti 30 sekundi, a onda će se padobran otvoriti uz neznatni dinamički udar. Sledećih par minuta uživaćete leteći padobranom tipa krilo kao neka mini jedrilica. Nakon mekanog prizemljenja shvatićete da li ste za ovaj sport ili ne.
Letenje je za mene jedna od najlepših individualnih stvari koju sam doživeo. Ako napravimo kalkulaciju na bazi 1500 skokova i ako uzmemo da je svaki let trajao 20 minuta u proseku avionom ili helikopterom sam leteo skoro 21 dan i noć. U ovo nisam uračunao komercijalne letove već samo sportske. Leteći kroz vazduh kao pilot svoga tela ili vreme provedeno u slobodnom padu mi je u proseku oko 6 sati. To je delimično i zbog discipline u kojoj sam se takmičio (skok na cilj). Ovi skokovi skaču se sa relativno niske visine od 1000 do 1200 metara i kratke zadrške od maksimalno 10 do 12 sekundi.
Suma sumarum obuke je maksimalno zezanje za prvomajske praznike, spavanje, skakanje, klopa i druženje za dž. Takvog zezanja danas više nema. Šest divnih i nezaboravnih dana, kraj, nema više. Povratak kući i pokušaj da preneseš, objasniš i podeliš sve svoje emocije svima koji su ti dragi. A osećaj božanski, neda se prepričati. I sada, posle 24 godine skakanja i skoro 1500 skokova nisam ravnodušan. Još uvek se trznem na zvuk motora aviona i dižem glavu u nebo. Još uvek pomalo skačem za svoju dušu i radost svoje i ostale dece. A deca ko deca, vole padobrance. Sećam se da sam u Skoplju dobio nadimak Batman od jednog deteta koji je sa dedom došao da nas gleda, verovatno zbog toga što mi je oprema za skakanje bila kompletno crna. A Zuki da bi se malo našalio odmah je to preokrenuo na fatman tako da se i dan danas zezamo na moj račun.
Nisam verovao da će ova moja avantura ovoliko potrajati. Pri kraju obuke već sam želeo da se vratim kući, pomalo mi je bilo već svega dosta. A kad sam se vratio kući i sumirao utiske već sutradan poželeo sam da ponovo skačem. Sve ove godine uticale su na mene da događaje iz padobranstva sanjam često. Rana hladna letnja jutra sa rosom po aerodromskoj travi, miris "padobranske svile" i spaljenog kerozina helikoptera, sedenje i mlataranje nogama na ivici vrata antonova ili osmice, vazduh koji me masira po kosi i licu, uzbuđenje figurativnih skokova, prelepo plavo nebo, oblake i šarene kupole padobrana koje klize po njemu, slobodan pad sa ljudima koji lete pored potpuno slobodno i let padobranom. I nije bezveze ona Grunfova: "Tko vrijedi leti, tko leti vrijedi, tko ne leti ne vrijedi".
Grunf (Grunt von Grunt)
Za one koji nisu pratili strip Alan Ford, Grunf je pronalazač koji je u stanju da za neverovatno male pare napravi najrazličitije izume. Po pravilu ti izumi gotovo uvek rade, ali nikada onako kako bi trebali. Grunf često nosi majice sa najrazličitijim natpisima kao što je ova gore na slici.
