Možda bi pravi naslov ovog posta trebao da bude dan kada sam dobio krilo, jer se radi o padobranu tipa krilo, ali ovako mi lepše zvuči. Prelazak sa klasičnog okruglog padobrana na krilo donosi jedan potpuno novi osećaj, umesto osećaja spuštanje liftom sa panoranskim pogledom, ova vrsta padobrana pruža pravi osećaj slobodnog letenja, osećaj kao iz naslova ovog posta. Razlike su zaista neuporedive, počevši od bolje kontrole upravljanja u sve tri ose, preciznosti, brzine, većeg doleta (finese), mekoće prizemljenja, lakšeg i bržeg pakovanja. Mogu biti toliko malih dimenzija kao ovaj na slici dole, da se čovek prosto zapita kako je sve to moguće.
U ovaj mali ranac spakovana su dva padobrana, glavni (donji deo ranca) i rezervni (gornji deo ranca)
Kratak osvrt na istoriju daje nam odgovor na ovo pitanje, zahvaljujući Domina Jalbert-u, čoveku koji je dizajnirao zmajeve i koji je bio uključen u razvoj hibridnih balona-zmajeva koji su služili kao platforma za nošenje naučnih instrumenata. Njegov patent bio je između ostalog predviđen za spasavanje svemirske opreme prilikom njenog povratka na Zemlju. Jalbert sigurno nije ni sanjao da će postati otac mnogih vazdušnih sportova i njihovih disciplina. Iz njegovog izuma, koji se sada čini kao prosta stvar, izrodili su se moderno padobranstvo, motorni padobran, surferi sa zmajem, paraglajderi sa i bez motora, letači u krilolikim odelima (wingsuite), nežno spuštanje tereta, a letači zmajeva dobili su svoju novu igračku :-) Za svoje zasluge u pronalaženju platnenog polukrutog aero profila ispunjenog vazduhom Jalbert je 1984. godine nagrađen od strane Fédération Aéronautique Internationale (FAI) zlatnom padobranskom medaljom. U ime svih padobranaca ovoga sveta, radosti i sreće koje si nam pričinio leteći sa padobranima zasnovanim na tvojim izumom još iz davne 1966. godine hvala ti i slava ti. Jalbert je umro 1991. godine. Dole ispod je prikazan deo originalnih crteža patenta broj 3285546 podnetog 1. oktobra 1964. godine, izdatog Novembra 1966. godine, preuzetih sa stranice Google patents..
Nov. 15, 1966 D. C. JALBERT 3,285,546
MULTI-CELL WING TYPE AERIAL DEVICE Filed Oct. 1, 1964
Godine 1987. padobran tipa krilo dobijao se sa 150 padobranskih skokova. Zahvaljujući svom pokojnom treneru Slavku Klajiću - Klaji koji je smatrao da je za osobu sa stabilnim slobodnim padom čisto gubljenje vremena skakati sa okruglim kupolama i čekati 150-ti skok imao sam priliku da to učinim ranije, mnogo ranije, već u svom 32. skoku. A da sam padao stabilno, padao sam, još od 11-tog skoka. Sećam se da sam prvi stabilan slobodni pad izveo kada je učenike bacala subotičanka Helija Balaša :-) Skočio sam i pogledao za avionom, na vratima belo plave subotičke Wilga bila je Helija koja mi se smešila. Bila je to ključna stvar za slobodan pad, pogledati za avionom i dovesti telo u simetričan položaj i ravnotežu sa silama prirode koje te okružuju. Ništa lakše, pomislio sam uživajući i prateći zemlju kako mi se približava. Imao sam blagu rotaciju na jednu stranu, koju je uočio Radivoj, posmatrajući me kroz padobranski durbin. Već u sledećem skoku naučio sam kako rotaciju da kontrolišem i da je po potrebi zaustavim. Jedan pogleda na štopericu, provera vremena slobodnog pada, povlačenje ručice i otvaranje. Bio sam zadovoljan, stabilan slobodan pad u drugom skoku na slobodno. Prvi skok na slobodno bio je prava katastofa. Čim sam se odvoio od aviona osetivši da sam izgubi čvrsto tlo pod nogama zaveslao sam istim kao da vozim bicikl, što je za posledicu imalo rotaciju tela i strmoglavo padanje, ravno glavom prema zemlji. Gledao sam kako da iz trenutne situacije što pre izvučem živu glavu. Iako je položaj bio nepravilan za otvaranje, energično sam povukao ručicu sa obe ruke i molio onoga od gore da nije nešto ljut na mene. Osetio sam pilot padobrančić kako je udario u ranac i nastavio da se kreće prema gore. Već sledećeg trenutka padobran me je kao bič koji puca preokrenuo iz strmoglavog u normalan položaj. Kupola je bila puna, pucalo mi je celo telo, a svi sinusni kanali su se u trenutku očistili. Osetio sam olakšanje i spas, kao veliki teret koji sam skinuo sa svojih leđa. Najgore je prošlo, uživanje je došlo :-) ljuljuškanje pod otvorenom šarenom kupolom PŠ-02 (ono PŠ od padobran školski).
Za učenike skok sa 1000 metara traje 5 sekundi, duplo kraće nego za sportiste. Nekome će se učiniti da je 5 sekundi veoma mali vremenski interval, ali protok vremena sada ovde na zemlji i gore na nebu dok padate definitivno nije isti. Iako će vam fizičari reći da grešite i sasvim sigurno biće u pravu, nalet adrenalina koji vas obuzima i uzbuđenje koje osećate čine da vam vreme prolazi sporije i da prelep osećaj slobodnog pada traje duže.
U trideset drugom skoku dobio sam krilo. Nisam još znao da ga pakujem, pa mi ga je spakovao Bradić Siniša - Sindža, ja sam uglavnom gledao i odradio zatvaranje ranca koje je bilo isto kao kod PŠ-03. Bilo je to neko žuto krilo, krš krševa. Neventilisana kupola, spušteni stabilizatori, fiksna maramica, prva generacija Kluzovog PS-11 (ono PS od padobran sportski). Kako komore nisu bile ventilisane ili narodski rečeno između pregrada komora nisu postojale rupe, krajnje komore znale su da se prilikom otvaranja ne naduvaju ili da se tokom leta izduvaju ili kako mi to padobranci volimo da kažemo ugase. Problem gaženja komora rešavao se pumpanjem komandi, ali one su ponekad bile baš tvrdoglave i teške za saradnju pardon naduvavanje :-) Ugašene komore uzrokovale su povećani čeoni otpor kupole što je za rezultat imalo smanjenje horizontalne brzine, povećano vertikalno propadanje i stvaranje zaokreta. Same po sebi uglavnom nisu bile opasne po život, ali nekontrolisani zaokreti ovom vrstom kupole mogu izazvati ozbiljne povrede pa i ono najgore.
Čuveni žuti padobran PS-11 sa brojem 555
Žuta ptica 555 približava se cilju na punom kočenju
62-drugi skok na cilj pod budnim okom Zukija, Uroša i Klaje
U knjižici skokova piše da je to bio prvi skok tog dana i da sam skočio dvojku (RW2) sa Crvom. Samog slobodnog pada sada se više i ne sećam, prošle su tolike godine. Sećam se jačeg dinamičkog udara nego onog na koji sam naviko kod klasičnih padobrana i otvorene kupole koja juri po nebu. Vau, kakva razlika u odnosu na okruglu kupolu. Osećam se kao jedrilica koja klizi po vazduhu. Ispod nogu brzo mi promiču čenejska polja, livade i putevi. A tek zaokreti. Bolji i brži nego na bilo kojem ringišpilu. Iako vam prizemljenje na cilj i ne spominju na prvom skoku sa krilom, povlačim obe komande i meko prizemljujem na ivicu velikog peska, ptičije prizemljenje. Šta reći? Malo je reći da sam bio oduševljen. Prosto ne možete da verujete da to parče platna može da leti. Osećao sam se kao pilot malog žutog aviona. Nedugo zatim, žuto krš krilo menjam za novo sa magičnim brojem 555 i nastavljam da se usavršavam za moju omiljenu disciplinu, skok na cilj.
Staro žuto krilo izdalo me je u 41. skoku kada sam pred samo polaganje za dozvolu padobranca morao da se spasavam. PR-03 (ono PR od padobran rezervni) je siguran u otvaranju ali je potpuno neupravljiv i ljulja se ko pijana lađa, tako da nije prijatno gledati kako se neko sa njim spušta, a kamoli biti ispod njegove kupole. Srećom, prizemljio sam se na pistu relativno lagano, bez povreda. Uzrok totalnog otkaza (ranac padobrana se nije uopšte otvorio) je petljica koja je bila predugačka pa se uvrnula, sprečavajući da se ranac padobrana otvori. Nakon povlačenja ručice rezerve, od siline dinamičkog udara, glavni padobran se otvorio i razmotao ispod mojih nogu. Brzo sam ga pokupio da se ne upetlja sa rezervom i polako spremio za prizemljenje. Zašto je petljica bila predugačka? Odgovor je jednostavan, zato što se sa dužom petljicom padobran lakše zatvara. Biti na aerodromu i skakati po ceo dan nije nimalo lako. Pakovanje padobrana je fizički posao, pa je moja snaga opadala kako je broj skokova tog dana rastao. Petljica je bila jedno od rešenja kako sačuvati snagu za ceo dan. Očigledno je da sam sa dužinom preterao. Sada nakon toliko godina iskustva trudim se da mi petljica bude kraća kako bi zapakovan padobran lepše izgledao. Estetika bato, naučena na teži način :-)
Letenje padobranom volim još uvek. Iako podseća na paraglajdin ono to nije, mnogo je bezbednije i sigurnije što za posledicu ima da naši padobrani ostaju manje u vazduhu. Nakon otvaranja sam let traje u proseku 2-4 minuta u zavisnosti od visine otvaranja i upravljanja kupolom. Jednom prilikom hvatajući termalne stubove koje se razvijaju po čenejskim poljima uspeo sam da odjedrim 15-20 minuta. Skočio sam u prvom naletu, otvorio padobran i ispratio pogledom još sledeća dva naleta aviona. I kada se poslednji padobranac iz trećeg naleta prizemljio imao sam još 300 metara visine.
Slobodan pad, priča je za sebe. Letenje padobranom sa sletanjem je druga koja se prirodno nadovezuje na slobodan pad i poštuje pravilo avijacije broj 1 koje glasi: "Svako uzletanje je stvar izbora. Svako sletanje je obavezno." Pronalaskom novih, malih brzih kupola skoro se može reći da je spuštanje padobranom kontrolisani slobodni pad, adrenalin koji vas drži od momenta odvoja do momenta prizemljenja, treba samo čuti kako zvižde konopci ovih kupola prilikom sletanja. Jedna greška sa ovakvim kupolama može vam promeniti život, dovesti do smrtnog ishoda ili do ozbiljnih i teških povreda. To vam naš drug Keke, kako sam ja voleo da ga zovem, ili Keder kako su ga svi ostali poznavali, još uvek može potvrditi. Samo morate odletetiti do Novog Zelanda, jel tako Keke? :-)
