Padobransko znamenje

  Tokom kapitalnog renoviranja stana 2011. godine desilo se da je deo nameštaja izbačen iz stana, a useljen je novi. Moja momačka soba preuređena je u bračnu spavaću, što je za posledicu imalo problem čuvanja padobranskih trofeja i medalja. Gvožđe ko gvožđe koje nema nikakvu materijalnu vrednost osim meni emotivne, trebalo je spakovati na neko sigurno mesto. Pre nego što sam rešio da pehare prebacim kod mame u stan (na skrovito mesto u vertikalni zamrzivač u špaizu, ovo pišem za buduća vremena, čisto da ne zaboravim gde su) rešio sam da tih nekoliko kilograma medalja i pehara uslikam za buduća podsećanja. Pehari za mene ne znače ništa, ako ne računamo lepe uspomene na srećne padobranske dane. Lepo je prilikom ceremonije uručivanja, a onda su vam oni samo obaveza od momenta dobijanja pa do večnosti, da im čistite prašinu i vraćate stari sjaj. Prvu medalju zaslužio sam na klubskom padobranskom takmičenju u Kikindi daleke 1986. godine, bila je to “kolajna” srebrne boje. Što se tiče pehara prvi je stigao više kao motivacija za dalji rad, na takmičenju u Nikšiću 1987. godine kao nagrada za najmlađeg takmičara. Dalji uspesi nizali su se redom. Mnogo takmičenja i mnogo skokova, mnogo osvojenih medalja.
  Trenutno smo na pauzi. Viša sila. Klub je ugašen, a padobranima su istekli resursi. Ako ima neka dobra duša da donira pristojan Parafoil 282 sa sistemom i rezervom tu sam :-) Ovaj apel moram da objavim i na engleskom pošto je zemlja Srbija sa ljudima koji pošteno žive i rade u njoj isuviše siromašna da bi nešto donirala, padobran pogotovu koji je sve samo ne jeftin. Znam zasigurno da zainteresovanih ima više, za prijem donacije, da ne bude zabune.
  If you do not have enough space for your old parachute in your closet or in a garage, please donate it to your fellow skydivers in third world countries to people who like to jump. Donate your old parachute: main canopy Parafoil 282 and any square reserve canopy with any appropriate container - contact: dragan.bodrozic at gmail)
  Dok se to ne dogodi uživaćemo u slikama i uspomenama starih dobrih padobranskih vremena.



 Par kilograma medalja

I po koji peharčić ne računajući Deda Mraza :-)



Aeromiting Batajnica 2009. godine

  Poslednji aeromiting na Batajnici bio je daleke 1998. godine, godinu dana pre početka NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore. Za razliku od ovog na kome sam učestvovao, daleke 1998. godine bio sam posmatrač zajedno sa mojom tadašnjom devojkom, a sadašnjom suprugom Ivanom i mojim komšijom Coletom i njegovom lepšom polovinom, gle slučajnosti, takođe Ivanom. Za ovaj miting Vojska je po svom starom dobrom običaju obezbedila avion i trenažu, dan pred miting, u vidu tri skoka. Sakupili smo se na aerodromu Lisičiji jarak i po nas je doleteo AN-2 iz Niša. Jedan trenažni skok na Jarku jedan na Batajnici i još jedan u povratku bio je naš trening i program za subotu. U nedelju na Batajnici okupilo se 200.000 ljudi, mnogo više nego što je iko očekivao, obzirom da vreme i nije baš nešto obećavalo. Skok smo odradili rutinski i prizemljili se ispred VIP lože. Ostatak vremena proveli smo u obilasku postavke aviona i uživanju u odličnom letačkom programu. Prava je šteta što nije bilo ruskih pilota i vazduhoplova, naše ruske ne računam :-) siguran sam da bi imali šta da pokažu. Sve što je lepo ima kraj, ukrcavanje u naš leteći taksi i skok na Lisičiji jarak.

Naš taxi za Batajnicu, AN-2

Aerodrom Batajnica, subota dan uoči aeromitinga

Avioni koji su učestvovali u letačkom programu Batajnica 2009.

Pogled na drugu polovinu izložbenog dela, Gale sećaš li se ? 

Deco, vežite se, polećemo, fantastični španski transportni avion Casa

Španci, oćemo jedan skok iz Case ?

Naša najlepša ptica Mig-29

Mig-29, moj omiljeni avion

Težak ovaj život, al' snalazimo se :-)

Oj Dunave plava reko, povratak i skok na Lisičiji jarak 

  Za ovaj miting pozajmio sam padobran od našeg drugara Vlade Mirkova, a glavnu kupolu od Slađane Nećak, jer su resursi na našim klupskim rezervama bili istekli. Dvadeset godina nije mala stvar za nešto što vam je poslednji adut prilikom spasavanja, ipak je glava u pitanju. Kluzova kupola K-3005 veća je od Vladinog Profila za 20 kvadratnih fita i bolje nosi mojih 90kg. Sistem veza i ranac su mi bili mali i ekstremno neudobni, ipak je to Vlada kupovao pre 10-15 godina kada je bio osetno lakši, Vlado izvini :-) K-3005 se otvaro munjevito ma kako ga pakovao, što mi se uopšte nije dopalo, dinamički udar me je baš žestoko ubijao, obzirom da se lepa brzina nakupi sa 1500 metara sa koliko smo skakali. Dodatna otežavajuća okolnost je što sam svaki skok slikao iz ruke mojom Nokiom N82 i pazio da mi slučajno ne ispadne. A i kad se padobran otvorio jedva sam čekao da stignem na zemlju, od sistema sve me je žuljalo i bolelo. Plakao sam za starim dobrim Centaurus sistemom sa kojima sam godinama, da nekažem decenijama :-) skakao. 

  Sletevši na zelenu travu Lisičijeg jarka ubacio sam padobran u gepek Punta, pustio muziku i pravac Novi Sad via Titel :-) Iako naporan bio je to odlično proveden vikend. Laku noć Batajnico, laku noć Lisičiji jarak, dobro veče Novi Sade.

Muzej Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva

  Vraćajući se iz Jatovog vazduhoplovnog medicinskog centra na aerodromu Nikola Tesla sa lekarskog pregleda koji mi je bio potreban za produženje važnosti dozvole padobranca, odlučio sam da svratim malo do muzeja Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva (vidi http://www.muzejrv.mod.gov.rs/), obzirom da se i nisam baš žurio kući nazad u Novi Sad.

G2 ispred ulaza u muzej

  Padobranstvom se bavim još od 1986. godine, sto puta sam dolazio na aerodrom, ali nikada nisam nalazio vremena da svratim (priznajem, kriv sam). Jednom sam bio sa mojom starijom ćerkom Simonom, ali je muzej bio zatvoren, pa smo se zadovoljili slikanjem sa eksponatima koji su bili izloženi napolju. Ovo je bila idealna prilika i nikako nisam želeo da je propustim. Ne treba ni da spominjem da sam sve avione slikao, a ovde vam prezentujem samo jedan mali deo fotografija čisto da vam zagolicam maštu i da vas nagovorim da svratite, makar i u prolazu. 

Samo Vas posmatram s' radarom :-)

Oćemo jedan krug sa Kаmоv Kа-28PL ?

MiG-21R, ovo nije avion ovo je raketa

  Šteta što ova vredna spoljašnja postavka ovako propada. Svaki put kada prođem pored muzeja vidim da su  izloženi primerci u sve lošijem stanju. Ovo je jedan izuzetan muzej, jedinstven na ovim našim prostorima. Po veličini i značaju zbirke spada u prvih deset u svetu, odnosno u prvih pet u Evropi.

Ostaci kabine F-117 Noćni soko

  Iako na kabini noćnog sokola piše Kapetan Ken "Wiz" Dwelle, ovog puta potpukovnik Dale Zelko nije imao sreće. Leteći Vojvođanskom ravnicom zapeo je za raketu SA-3 pukovnika Zoltana Danija (ratno ime Gvozden Đurić) i sklopio krila zauvek, u ataru sremskog sela Buđanovci. Bog baš nekada zna da izrežira zar ne ? Lale su fini ljudi pa su se tom prilikom izvinuli. Amerikanci, izvinite ali nismo znali da je nevidljiv :-) F117 noćni soko više ne leti. U penziju je otišao 2008. godine.

Slomljeno krilo od F-117 Nighthawk

Sarić No 1

Prva lеtеća mаšina tеža оd vаzduhа nа оvim prоstоrimа, kоnstruisао i nаprаviо Subоtičаnin Ivаn Sаrić

FA Soko Ј-22H "Orao"

  Orao je prvi avion domaće proizvodnje koji je 1984. godine iznad Pančeva probio zvučni zid. Za komandama aviona bio je Marijan Jelen, tada najbolji probni pilot bivše SFRJ.

    Za sve one koji vole nebo, i one koji su sanjali ili još uvek sanjaju da lete i postanu piloti, one koji putuju, poleću, sleću, ili prolaze pored aerodroma Nikola Tesla na auto putu Beograd  - Zagreb, topla preporuka je da obavezno svrate i posete muzej u čijoj su postavci izloženi avioni i predmeti, koji su tokom proteklih stotinak godina bili korišćeni u vazduhoplovstvu i protiv vazdušnoj odbrani Srbije i Jugoslavije.

Skok na Novosadski sajam jun 2002. godine

Skok na Novosadski sajam

  Jedan od mnogobrojnih skokova za sponzore na Novosadski sajam i to poljoprivredni, zna se gde ima para :-) Izuzetno zahtevni skokovi sa velikim rizikom, svaki put glava u torbi. Okrugla rezerva, ranac na grudima sa zastavom koji smeta i skok iznad grada sigurno nisu dobitna kombinacija. Srećom nikada nismo imali problema, sam Bog nas je sačuvao. Bonđo, hvala ti :-)

Ispod kupole padobrana

  Jedna fotka snimljena na brzaka Kodak digitalnim aparatom, apsolutnim šampionom sporoće sa 600 metara u 1,3 Mpix, bolje se nije imalo i moglo, ipak je to 2002. godina. Moglo se desiti i da prizemljim, a da on ni tada ne okine. Aparati tada još uvek nisu bili dovoljno dobri ali trudili su se i eto ove fotografije. Bilo je daj da okinem pa šta ispadne, aparat pozicioniran bočno, okrenut unazad, odokativno. Zato se i vidi ono što nebi trebalo (ono najbolje na meni) ali bilo je sve ili ništa i pakuj aparat u ranac da me vetar ne odnese tamo gde ne treba. Četri ruke nemam, a ni suvozača nisam poveo, možda neki drugi put :-) Zadovoljstvo slikanja iz vazduha mora prestati odmah, zato se hvatam komandi, popravljam pravac i izvlačim sponzorsku zastavu. Od nečega mora i da se skače, znate li vi koliko je danas avio benzin, a tek ulje? Ova naša mašina troši ko ruska vozila, verovatno zato što i jeste ruska. Vidi malo na wikipediji Antonov AN-2, ne mogu sve ja....

Na vratima našeg Lamborgini Diabla, verzija AN-2

Špartamo po novosadskom nebu...

Limanci, ovakvu sliku sigurno nemate

Privukla me zelena oaza u sred grada, Vošin stadion

Crv kulira na vratima. Crve pusti malo fotografa...

Zuki navodi, jesmo li u naletu?

Svi na broju? Ima i viška :-)

  Da vidimo, sleva na desno Pol i Zuki sa curicama, Guki, Jova, šef parade, čika Slavko, Macan, Crv i Bole bez curica :-) Dobro je, svi smo tu. Ajde da mačujemo, trgnemo po jednu Aqua Bell-u, ispoštujemo sponzora pa da se razilazimo. Nismo umorni, al' što možemo da pojedemo, zna ovo skakanje baš da izgladni čoveka. Još jedan sajam je odrađen...

Dozvola padobranca izdata na Dragan-a Bodrožić-a

  A sada spektakl, moja originalna dozvola padobranca izdata davne 1986. godine još iz doba SFRJ. Urađena kvalitetno na platnu i dan danas kao nova. Još uvek ima specifičan miris starih birokratskih fioka, ovakve dokumente više ne štampaju na ovaj način, svi su prešli na plastiku i magnet ili čip. Validna je do daljnjeg uz važeće lekarsko uverenje (MEDICAL CERTIFICATE CLASS 2) koje posedujem, majke mi. Šta neverujete, jel treba slika? Slika stiže, pogledajte dole, ne, ne tu, još malo dole...

Obrati pažnju na grb SFRJ :-)

Ko se budeo smejao na ovu sliku baciću ga iz aviona :-)

  Kada sam se slikao imao sam samo 16 godina. Znam, smešan sam ko bioskop :-) Ali sa 16 godina ništa ti nije ni teško ni važno. Nije bilo digitalaca da ispucaš 100 slika i odabereš najbolju i baciš je na kolor printer ili okačiš na Face. Fotograf, škljoc, pa kako ispadneš :-)

MCC 2 prva strana

MCC 2 druga strana

Neki podaci iz ovih dokumenata morali su biti skriveni, zbog moje i vaše sigurnosti :-)

Dan kada sam dobio krila

  Možda bi pravi naslov ovog posta trebao da bude dan kada sam dobio krilo, jer se radi o padobranu tipa krilo, ali ovako mi lepše zvuči. Prelazak sa klasičnog okruglog padobrana na krilo donosi jedan potpuno novi osećaj, umesto osećaja spuštanje liftom sa panoranskim pogledom, ova vrsta padobrana pruža pravi osećaj slobodnog letenja, osećaj kao iz naslova ovog posta. Razlike su zaista neuporedive, počevši od  bolje kontrole upravljanja u sve tri ose, preciznosti, brzine, većeg doleta (finese), mekoće prizemljenja, lakšeg i bržeg pakovanja. Mogu biti toliko malih dimenzija kao ovaj na slici dole, da se čovek prosto zapita kako je sve to moguće.

U ovaj mali ranac spakovana su dva padobrana, glavni (donji deo ranca) i rezervni (gornji deo ranca)

  Kratak osvrt na istoriju daje nam odgovor na ovo pitanje,  zahvaljujući Domina Jalbert-u, čoveku koji je dizajnirao zmajeve i koji je bio uključen u razvoj hibridnih balona-zmajeva koji su služili kao platforma za nošenje naučnih instrumenata. Njegov patent bio je između ostalog predviđen za spasavanje svemirske opreme prilikom njenog povratka na Zemlju. Jalbert sigurno nije ni sanjao da će postati otac mnogih vazdušnih sportova i njihovih disciplina. Iz njegovog izuma, koji se sada čini kao prosta stvar, izrodili su se moderno padobranstvo, motorni padobran, surferi sa zmajem, paraglajderi sa i bez motora, letači u krilolikim odelima (wingsuite), nežno spuštanje tereta, a letači zmajeva dobili su svoju novu igračku :-) Za svoje zasluge u pronalaženju platnenog polukrutog aero profila ispunjenog vazduhom Jalbert je 1984. godine nagrađen od strane Fédération Aéronautique Internationale (FAI) zlatnom padobranskom medaljom. U ime svih padobranaca ovoga sveta, radosti i sreće koje si nam pričinio leteći sa padobranima zasnovanim na tvojim izumom još iz davne 1966. godine hvala ti i slava ti. Jalbert je umro 1991. godine. Dole ispod je prikazan deo originalnih crteža patenta broj 3285546 podnetog 1. oktobra 1964. godine, izdatog Novembra 1966. godine, preuzetih sa stranice Google patents..

Nov. 15, 1966 D. C. JALBERT 3,285,546

MULTI-CELL WING TYPE AERIAL DEVICE Filed Oct. 1, 1964

  Godine 1987. padobran tipa krilo dobijao se sa 150 padobranskih skokova. Zahvaljujući svom pokojnom treneru Slavku Klajiću - Klaji koji je smatrao da je za osobu sa stabilnim slobodnim padom čisto gubljenje vremena skakati sa okruglim kupolama i čekati 150-ti skok imao sam priliku da to učinim ranije, mnogo ranije, već u svom 32. skoku. A da sam padao stabilno, padao sam, još od 11-tog skoka. Sećam se da sam prvi stabilan slobodni pad izveo kada je učenike bacala subotičanka Helija Balaša :-) Skočio sam i pogledao za avionom,  na  vratima belo plave subotičke Wilga bila je Helija koja mi se smešila. Bila je to ključna stvar za slobodan pad, pogledati za avionom i dovesti telo u simetričan položaj i ravnotežu sa silama prirode koje te okružuju. Ništa lakše, pomislio sam uživajući i prateći zemlju kako mi se približava. Imao sam blagu rotaciju na jednu stranu, koju je uočio Radivoj, posmatrajući me kroz padobranski durbin. Već u sledećem skoku naučio sam kako rotaciju da kontrolišem i da je po potrebi zaustavim. Jedan pogleda na štopericu, provera vremena slobodnog pada, povlačenje ručice i otvaranje. Bio sam zadovoljan, stabilan slobodan pad u drugom skoku na slobodno. Prvi skok na slobodno bio je prava katastofa. Čim sam se odvoio od aviona osetivši da sam izgubi čvrsto tlo pod nogama zaveslao sam istim kao da vozim bicikl, što je za posledicu imalo rotaciju tela i strmoglavo padanje, ravno glavom prema zemlji. Gledao sam kako da iz trenutne situacije što pre izvučem živu glavu. Iako je položaj bio nepravilan za otvaranje, energično sam povukao ručicu sa obe ruke i molio onoga od gore da nije nešto ljut na mene. Osetio sam pilot padobrančić kako je udario u ranac i nastavio da se kreće prema gore. Već sledećeg trenutka padobran me je kao bič koji puca preokrenuo iz strmoglavog u normalan položaj. Kupola je bila puna, pucalo mi je celo telo, a svi sinusni kanali su se u trenutku očistili. Osetio sam olakšanje i spas, kao veliki teret koji sam skinuo sa svojih leđa. Najgore je prošlo, uživanje je došlo :-) ljuljuškanje pod otvorenom šarenom kupolom PŠ-02 (ono PŠ od padobran školski). 

  Za učenike skok sa 1000 metara traje 5 sekundi, duplo kraće nego za sportiste. Nekome će se učiniti da je 5 sekundi veoma mali vremenski interval, ali protok vremena sada ovde na zemlji i gore na nebu dok padate definitivno nije isti. Iako će vam fizičari reći da grešite i sasvim sigurno biće u pravu, nalet adrenalina koji vas obuzima i uzbuđenje koje osećate čine da vam vreme prolazi sporije i da prelep osećaj slobodnog pada traje duže. 

  U trideset drugom skoku dobio sam krilo. Nisam još znao da ga pakujem, pa mi ga je spakovao Bradić Siniša - Sindža, ja sam uglavnom gledao i odradio zatvaranje ranca koje je bilo isto kao kod PŠ-03. Bilo je to neko žuto krilo, krš krševa. Neventilisana kupola, spušteni stabilizatori, fiksna maramica, prva generacija Kluzovog PS-11 (ono PS od padobran sportski). Kako komore nisu bile ventilisane ili narodski rečeno između pregrada komora nisu postojale rupe, krajnje komore znale su da se prilikom otvaranja ne naduvaju ili da se tokom leta izduvaju ili kako mi to padobranci volimo da kažemo ugase. Problem gaženja komora rešavao se pumpanjem komandi, ali one su ponekad bile baš tvrdoglave i teške za saradnju pardon naduvavanje :-) Ugašene komore uzrokovale su povećani čeoni otpor kupole što je za rezultat imalo smanjenje horizontalne brzine, povećano vertikalno propadanje i stvaranje zaokreta. Same po sebi uglavnom nisu bile opasne po život, ali nekontrolisani zaokreti ovom vrstom kupole mogu izazvati ozbiljne povrede pa i ono najgore.

Čuveni žuti padobran PS-11 sa brojem 555

Žuta ptica 555 približava se cilju na punom kočenju

62-drugi skok na cilj pod budnim okom Zukija, Uroša i Klaje

  U knjižici skokova piše da je to bio prvi skok tog dana i da sam skočio dvojku (RW2) sa Crvom. Samog slobodnog pada sada se više i ne sećam, prošle su tolike godine. Sećam se jačeg dinamičkog udara nego onog na koji sam naviko kod klasičnih padobrana i otvorene kupole koja juri po nebu. Vau, kakva razlika u odnosu na okruglu kupolu. Osećam se kao jedrilica koja klizi po vazduhu. Ispod nogu brzo mi promiču čenejska polja, livade i putevi. A tek zaokreti. Bolji i brži nego na bilo kojem ringišpilu. Iako vam prizemljenje na cilj i ne spominju na prvom skoku sa krilom, povlačim obe komande i meko prizemljujem na ivicu velikog peska, ptičije prizemljenje. Šta reći? Malo je reći da sam bio oduševljen. Prosto ne možete da verujete da to parče platna može da leti. Osećao sam se kao pilot malog žutog aviona. Nedugo zatim, žuto krš krilo menjam za novo sa magičnim brojem 555 i nastavljam da se usavršavam za moju omiljenu disciplinu, skok na cilj. 

  Staro žuto krilo izdalo me je u 41. skoku kada sam pred samo polaganje za dozvolu padobranca morao da se spasavam. PR-03 (ono PR od padobran rezervni) je siguran u otvaranju ali je potpuno neupravljiv i ljulja se ko pijana lađa, tako da nije prijatno gledati kako se neko sa njim spušta, a kamoli biti ispod njegove kupole. Srećom, prizemljio sam se na pistu relativno lagano, bez povreda. Uzrok totalnog otkaza (ranac padobrana se nije uopšte otvorio) je petljica koja je bila predugačka pa se uvrnula, sprečavajući da se ranac padobrana otvori. Nakon povlačenja ručice rezerve, od siline dinamičkog udara, glavni padobran se otvorio i razmotao ispod mojih nogu. Brzo sam ga pokupio da se ne upetlja sa rezervom i polako spremio za prizemljenje. Zašto je petljica bila predugačka? Odgovor je jednostavan, zato što se sa dužom petljicom padobran lakše zatvara. Biti na aerodromu i skakati po ceo dan nije nimalo lako. Pakovanje padobrana je fizički posao, pa je moja snaga opadala kako je broj skokova tog dana rastao. Petljica je bila jedno od rešenja kako sačuvati snagu za ceo dan. Očigledno je da sam sa dužinom preterao. Sada nakon toliko godina iskustva trudim se da mi petljica bude kraća kako bi zapakovan padobran lepše izgledao. Estetika bato, naučena na teži način :-)

  Letenje padobranom volim još uvek. Iako podseća na paraglajdin ono to nije, mnogo je bezbednije i sigurnije što za posledicu ima da naši padobrani ostaju manje u vazduhu. Nakon otvaranja sam let traje u proseku 2-4 minuta u zavisnosti od visine otvaranja i upravljanja kupolom. Jednom prilikom hvatajući termalne stubove koje se razvijaju po čenejskim poljima uspeo sam da odjedrim 15-20 minuta. Skočio sam u prvom naletu, otvorio padobran i ispratio pogledom još sledeća dva naleta aviona. I kada se poslednji padobranac iz trećeg naleta prizemljio imao sam još 300 metara visine.

  Slobodan pad, priča je za sebe. Letenje padobranom sa sletanjem je druga koja se prirodno nadovezuje na slobodan pad i poštuje pravilo avijacije broj 1 koje glasi: "Svako uzletanje je stvar izbora. Svako sletanje je obavezno." Pronalaskom novih, malih brzih kupola skoro se može reći da je spuštanje padobranom kontrolisani slobodni pad, adrenalin koji vas drži od momenta odvoja do momenta prizemljenja, treba samo čuti kako zvižde konopci ovih kupola prilikom sletanja. Jedna greška sa ovakvim kupolama može vam promeniti život, dovesti do smrtnog ishoda ili do ozbiljnih i teških povreda. To vam naš drug Keke, kako sam ja voleo da ga zovem, ili Keder kako su ga svi ostali poznavali, još uvek može potvrditi. Samo morate odletetiti do Novog Zelanda, jel tako Keke? :-)

Početna padobranska obuka 1986.

  Početnu padobransku obuku 1986. godine organizovao je tadašnji AK Heroj Pinki Novi Sad (sadašnji AK Novi Sad). Na obuku se prijavilo oko stopedeset kandidata, a skočilo nas je četrdesetdvoje, pet skokova iz ispravnog aviona sa visine od 800 metara. Teorijsku i praktičnu obuku vodili su tragično preminuli nastavnik padobranstva Slavko Klajić - Klaja i Aleksandar Zuban - Zuki pripravnik za nastavnika kao i još neki padobranci sportisti. Slavko Kuzmavović - Crv, nas je naučio da kako da pakujemo rezervu, za koju sam iskreno mislio da se posle mog pakovanja nikada neće otvoriti, iako je Crv tvrdio da je sve 100% OK spakovano i da bi on sa time skočio bez problema :-) Ko je video tu salatu od rezerve mislio bi isto što i ja. Padobranski materijal i konopci samo beže iz ruku, futrola u koju se pakuje dva broja manja, užas.  Kasnije sam se dva puta spašavao, jednom u 41. skoku iznad Čeneja i drugi put u 264. skoku iznad Osijeka. Očigledno je da sam dobro savladao pakovanje rezerve :-) Crve hvala ti. Kasnije je bilo još incidentnih i gorih situacija, ali sam se uvek uspešno snalazio. Padobran glavni PD-07 pakovao sam sa svojim školskim drugom Vlatkom Takačem - Konus-om i bili smo stvarno sjajan par, najbolji od svih, zbog toga smo na kraju obuke razdvojeni kako bi pomogli slabijim pakerima :-) Sa nama na obuci bio je još jedan drugar iz razreda, Dragan Plavšić - Sida. Trojica iz istog razreda Elektro škole, malo li je škola dala :-) 

Drugi avion spreman za skok :-)

  Skakanje iz aviona AN-2 vršilo se u dva naleta. Prvih pet učenika skočilo bi u prvom naletu, a onda bi avion napravio krug od 360 stepeni i skočilo bi drugih pet. Iskreno, dok sam gledao u vis i avion kako se lenjo vuče po nebu, nisam verovao da će se svi padobrani otvoriti. Prilično sam se iznenadio kada sam video svih deset otvorenih kupola, mislio sam da će biti bar dva otkaza, dve otvorene rezerve. Na sreću svih nas na obuci, prevario sam se. Skor od 10/10 otvorenih padobrana doneo mi je privremeni unutrašnji mir. Glavna frka tek je počinjala i to onoga trenutka kada se avion odlepio od zemlje. 

  Tokom cele obuke nije otvorena nijedna rezerva u cilju spašavanja, što je samo potvrdilo da je PD-07 izuzetno siguran padobran. Kasnije rezerve otvarane su samo po zadatku, u cilju obuke.

Spreman za skok, obrati pažnju na zvezdu petokraku na šlemu :-)

Pred iskakanje iz aviona AN2

  Nakon celodnevnog čekanja, zbog vetra koji je prelazio granice dozvoljenog za učenike, došao je i taj trenutak. Oko 18 časova poleteo je prvi avion. Posle prve grupe od 10 padobranaca koji su skočili i prizemljili po Čenejskim livadama i oranicama došao je red i na nas, deset ljudi iz drugog aviona čekalo je svoj red. Bio sam četvrti po redu u prvom naletu. Trema me je drmala, kao kad imaš kontrolni u školi a nisi baš najbolje naučio gradivo. U avionu pevam, valjda mi je tako lakše, neka pesma od Riblje Čorbe. Vrata aviona se otvaraju, svež hladan vazduh ulazi u avion, za trenutak nam je svima lakše, ali samo za trenutak. Ustajemo, gurtne su već odavno zakačene, Klaja i Zuki su tu, navode avion i paze na nas. Prvi je skočio, začuo se samo jedan veliki vušššš, pa drugi vušššš i treći vušššš. Moj red, nazad nema. Na vratima aviona, ispred mene više nema nikoga, samo rupa koja čeka da me proguta, na čijem dnu se oslikavaju čenejska polja. Ne oklevam, visine se ne bojim, ceo život sam među oblacima, ali nije mi baš svejedno. Desna noga na ivici vrata, leva preko rezerve, nek ide život, skok. Padam, gurtna se zategla pokidala keper koji zatvara ranac, proces otvaranja počinje, osećam kako se konopci razmotavaju. Za koji tren kupola je potpuno otvorena. Sve se smirilo. Nestala je buka motora aviona, zavladala je tišina, apsolutna tišina, i olakšanje, kao kuća veliko. Iznad moje glave beskrajno plavo nebo i ogromna zelena kupola od 90-tak kvadrata, a ispod mojih nogu predivan, veličanstven pogled, koji se pruža od zemlje duž horizonta, koliko ga oči nose. Hvatam komande, orjentišem se i okrećem se prema aerodromu, što bliže padnem manje ću tegliti opremu. Padobran sluša, za razliku od nesretnog PD-08 (PD od padobran desantni) kojim sam kasnije skakao u vojsci, ovaj je zmaj, poslušan i udoban. Povučeš komandu levo, on se okreće na levo, povučeš desno, on se okreće na desno, milina jedna. Vreme je mirno, vetra nema, a ja se polako vozikam brzinom od čitavih 3 m/s.  

Moja omiljena padobranska karikatura 

  Iako sam ceo život proveo na 39 metara visine sa prelepim pogledom na Dunav i Petrovaradinsku tvrđavu, ovo je nešto potpuno drugačije i naravno mnogo, mnogo lepše. San o letenju, još iz detinjstva gledajući članak u Politikinom Zabavniku i slovenačke zmajare, ispunio mi se. Nisu zmajevi ali padobran je ko zmaj. Sećam se da sam tada rekao mami da želim da letim. Slatko se nasmejala, ali nije joj bilo do smeha kada je desetak godina kasnije potpisivala odobrenje za skakanje i kada me je ispratila na aerodrom. Nije me puno odgovarala, možda samo jednom, verovala je da ću odustati, da će mi dosaditi i da mi se neće svideti. Živeti 17 godina kao ptica u zgradi na 13-tom spratu, a ne poleteti veliki je bio izazov za mene. Tek sada kao roditelj mogu da shvatim kroz koji je strah prolazila i zato Kevo hvala ti. Ćale se tu nije mnogo potresao, u svom životu pregurao je i mnogo gore i opasnije stvari, vojna lica nisu bila sentimentalne duše, samo jedno sigurno znam, bio je ponosan. Zato Ćale i tebi hvala. 

  Moja deca su na aerodromu od kad su prohodala. Kada porastu neka sama odluče, samo neka vide sa mamom, ona je u startu protiv. Iako se kaže da iver ne pada daleko od klade ja u to neverujem, vidim to po deci mojih drugara padobranaca. Za letenje moraš da se rodiš. 

  Ceo događaj od poletanja aviona do prizemljenja traje nepunih dvadesetak minuta. Skok sa 800 metara ne traje dugo, par minuta,  zemlja se približi za tili čas. Priprema za prizemljenje, noge skupljene i stegnute. Tren i na zemlji ste, nije baš mekano, znaju stopala da zabride. Oranica ili pšenica, već se ni nesećam gde sam pao. Gledam gore u nebo pa u zemlju. Da li je moguće, java ili san? Malo pre sam bio gore, a sada sam dole. Nestvarno i van svih mojih najsmelijih očekivanja. Prilazi mi Lada Jovanović i pita kako je bilo. Ne postoje reči, gledam ponovo u nebo pa u zemlju, ni sam ne verujem šta sam uradio. Neki pokušavaju da objasne, ali shvataju ih samo oni koji su skočili. Postoji ona američka narodna :-) da samo padobranci znaju zašto ptice pevaju. Možda je prepotentno ali je istinito. Kao ptica sa skoro 1500 skokova potvrđujem :-)

 

Aerodrom Čenej iz vazduha

Pogled ka Bačkom Jarku i mestu za prizemljenje

  Skokovi se nastavljaju tokom prvomajskih praznika. Prelepo logorovanje i druženje nas četrdesetdvoje padobranaca i padobranki. Nismo prekidali ni kada se desio Černobil. Nisu nam ništa mogli ni radioaktivni oblaci ni radioaktivna rosa na našim čenejskim poljima. Nisu nam mogli jer nismo ništa ni znali :-) Skakanje će me sledećih šest godina potpuno obuzeti, toliko da ne poželim da odem na more, kako slučajno ne bi propustio ni jedan letački dan, ni jedan jedini skok. Ako mislite da je sve ovo lako, varate se. Biti ceo dan na livadi pod suncem, bez hlada, pakovati padobran (boriti se i tući se sa njim :-) jer na njemu kao da je sve skrojeno dva broja manje) trpeti promene temperature i pritiska u kratkom vremenskom intervalu, nije nimalo lako. I ako ste posetilac koji je na aerodrom došao samo da uživa, umorite se od gledanja, vazduha i sunca, imam slike koje to dokazuju :-)

  Danas je obuka čisto komercijalna, savremenija kraća i potpuno drugačija od one koju sam ja prošao. Za one koji počinju, iskren savet je tandem skok. Skupo jeste (oko 150€) ali je i vrlo sigurno. Bićete u rukama, pardon na stomaku, iskusnog tandem instruktora :-) i uživaćete, ili nećete, u oba slučaja maksimalno. Skočićete sa 3000 metara, slobodno leteti 30 sekundi, a onda će se padobran otvoriti uz neznatni dinamički udar. Sledećih par minuta uživaćete leteći padobranom tipa krilo kao neka mini jedrilica. Nakon mekanog prizemljenja shvatićete da li ste za ovaj sport ili ne. 

  Letenje je za mene jedna od najlepših individualnih stvari koju sam doživeo. Ako napravimo kalkulaciju na bazi 1500 skokova i ako uzmemo da je svaki let trajao 20 minuta u proseku avionom ili helikopterom sam leteo skoro 21 dan i noć. U ovo nisam uračunao komercijalne letove već samo sportske. Leteći kroz vazduh kao pilot svoga tela ili vreme provedeno u slobodnom padu mi je u proseku oko 6 sati. To je delimično i zbog discipline u kojoj sam se takmičio (skok na cilj). Ovi skokovi skaču se sa relativno niske visine od 1000 do 1200 metara i kratke zadrške od maksimalno 10 do 12 sekundi.

  Suma sumarum obuke je maksimalno zezanje za prvomajske praznike, spavanje, skakanje, klopa i druženje za dž. Takvog zezanja danas više nema. Šest divnih i nezaboravnih dana, kraj, nema više. Povratak kući i pokušaj da preneseš, objasniš i podeliš sve svoje emocije svima koji su ti dragi. A osećaj božanski, neda se prepričati. I sada, posle 24 godine skakanja i skoro 1500 skokova nisam ravnodušan. Još uvek se trznem na zvuk motora aviona i dižem glavu u nebo. Još uvek pomalo skačem za svoju dušu i radost svoje i ostale dece. A deca ko deca, vole padobrance. Sećam se da sam u Skoplju dobio nadimak Batman od jednog deteta koji je sa dedom došao da nas gleda, verovatno zbog toga što mi je oprema za skakanje bila kompletno crna. A Zuki da bi se malo našalio odmah je to preokrenuo na fatman tako da se i dan danas zezamo na moj račun.

  Nisam verovao da će ova moja avantura ovoliko potrajati. Pri kraju obuke već sam želeo da se vratim kući, pomalo mi je bilo već svega dosta. A kad sam se vratio kući i sumirao utiske već sutradan poželeo sam da ponovo skačem. Sve ove godine uticale su na mene da događaje iz padobranstva sanjam često. Rana hladna letnja jutra sa rosom po aerodromskoj travi, miris "padobranske svile" i spaljenog kerozina helikoptera, sedenje i mlataranje nogama na ivici vrata antonova ili osmice, vazduh koji me masira po kosi i licu, uzbuđenje figurativnih skokova, prelepo plavo nebo, oblake  i šarene kupole padobrana koje klize po njemu, slobodan pad sa ljudima koji lete pored potpuno slobodno i let padobranom. I nije bezveze ona Grunfova: "Tko vrijedi leti, tko leti vrijedi, tko ne leti ne vrijedi".

Grunf (Grunt von Grunt) 

  Za one koji nisu pratili strip Alan Ford, Grunf je pronalazač koji je u stanju da za neverovatno male pare napravi najrazličitije izume. Po pravilu ti izumi gotovo uvek rade, ali nikada onako kako bi trebali. Grunf često nosi majice sa najrazličitijim natpisima kao što je ova gore na slici.